Zašto volim ovu fotografiju?
Pa vidim na njoj mog deda ujaka Jovu, babinog rodjenog brata. Dve kuće od mene. Penjem se po platnu i gledam dok moj pradeda Bora otvara kapiju i čekam da deda Jova udje sa kobilom Micom.
Obožavao sam je. Jer njena boja je bila kao kod onih konja iz filma. Bila je ridja. A mi u štali imali Lastu vranu i Veru belu muvastu lipicanerku. Ali Mica je bila za mene najlepša.
I odoše naši konji osamdeset i neke za Italiju. Suza mi suzu stizala. Došao traktor, jebo traktor. Deda nikad nije seo u njega, a plakao je za konjima video sam. Odlaze i komšijski konji. Sećam se nečija vranica iz Šijačkog bezi našom ulicom. Otela se ko da zna. Ja mislim da je znala.
Jedno jutro idem u školu i vidim da deda Stanoje izvodi vranicu. Ode i ona. Nema ni kod kuma Dimitrijevića više konja. Sada nema više ni njih. Ali Mica je još tu. Bez obzira što je moj Jova kupio traktor.
I jednog dana ode i ona. Plač kuknjava moj Jova me teši, priča. Stara je ne ždrebi se, bolesna je.
A znao sam da nije a opet ako sam nekoga voleo to je bio moj Jova. A opet dete ko dete morao sam nekog kriviti. I onda sam mrzeo tu Italiju gde jedu konje. Dugo nisam Italiji mogao da oprostim te naše sremačke konje.
I žao mi tih konja…
Tekst: Boris Mijković
