U Sremskoj Mitrovici je danas otkrivena spomen ploča u čast najznamenitijoj Ruskinji Sremske Mitrovice profesorki Larisi Krutikov Bogdanović.
Inicijativu za otkrivanje ovog obeležja je podneo njen sin Nikola Bogdanović, dok je ista usvojena od strane Skupštine Grada Sremska Mitrovica.
Spomen ploču su zajedno otkrili unuka Larise Krutikov, Tijana Bogdanović i predstavnik Ruskog doma iz Beograda, Pavel Bušuev, u prisustvu velikog broja poštovalaca ove znamenite Ruskinje. Govor o životu, stvaralaštvu i o značaju profeserke Krutikov održao je dr Mita Stojšić poznati mitrovački hirurg u penziji.
Ploča je podignuta na adresi Žitni trg 32, u samom centru Sremske Mitrovice, gde je inače živela čuvena Larisa Bogdanović, Ruskinja koja se bavila prevođenjem i držanjem časova ruskog i francuskog jezika. Kod Mitrovčana poznata kao „Ljaljina škola“, bila je prva privatna škola stranih jezika u Sremu nakon Drugog svetskog rata. Larisa Krutikov je takođe dala ogroman doprinos u očuvanju podataka o emigraciji Rusa u ovom sremskom gradu, a i šire.
Nakon otkrivanja spomen ploče, okupljeni su se uputili u Galeriju „Lazar Vozarević“, gde je bio organizovan „Omaž Larisi Krutikov Bogdanović“. Ovaj sadržajni kulturno – umetnički program otvorio je učenik muzičke škole Leon Žarko koji je na klaviru izveo transkripciju Sergeja Prokofjeva iz baleta „Romeo i Julija“ dok je program vodila književnica Jasna Arbanas. Pred punom salom Galerije ruske pesme izvodio je hor udruženja srpsko-grčkog prijateljstva „Irida“ pod vođstvom Aleksandre Garunović. O značaju ovog događaja, srpsko – ruskim odnosima i prijateljstvu dva naroda govorio je predstavnik Ruskog doma iz Beograda, Pavel Bušuev. Zatim su o profesorki Krutnikov govorili njen nekadašnji učenik, autor knjige „Od Laćarka do Vladivostoka“ Zoran Židišić i sin Nikola Bogdanović, koji se na kraju zahvalio Istorijskom arhivu Srema i direktoru te institucije Dejanu Umetiću na organizaciji ovog događaja od velikog značaja za grad Sremsku Mitrovicu.
Čuvena Ljalja rođena je 1915. godine, u Nikolajevu na crnomorskoj obali kao peto dete u porodici Ilje Krutikova, pomorskog inženjera, oficira za plovidbu na podmornicama i kapetana fregate i Marije Pavlovne Krutikov rođene Aleksandrovne. Larisa Iljična Krutikov postala je emigrant – pošto je majka sa decom već u prvom emigrantskom talasu 1920. godine iz luke Sevastopolj krenula u izbeglištvo. Njihovo prvo mesto boravka bilo je u mestu Marija Bistrica, u Hrvatskoj, a nastanili su se u župnom dvoru mesnog župnika. Nešto kasnije pridružio im se i otac. U institutu „Smoljni“ u Velikoj Kikindi 1921. Larisa je započela svoje školovanje. U završnim razredima opredelila se za odsek stranih jezika koji je i uspešno završila 1932. godine i dobila zvanje nastavnika francuskog, nemačkog i engleskog jezika sa pravom da te jezike može predavati u srednjim školama. Porodica Krutikov je nemačku okupaciju dočekala u Beogradu.
Tu je Larisa 1942. godine bila uhapšena i puna dva meseca bila pod istragom Gestapoa. Potom je sprovedena u Banjički logor, gde je provela devet meseci. Krajem 1943. godine puštena je iz logora fizički i psihički potpuno slomljena. U proleće 1944. godine kada su saveznici započeli bombardovanje Beograda, plašeći se za njen život roditelji su je preneli u Petrovac na Mlavi, gde je brat Vjačeslav preuzeo brigu o njoj. U Petrovcu na Mlavi bile su prisutne i druge izbeglice, a među njima i mladi pravnik Vasa Bogdanović iz Stare Pazove, koji je izbegao hapšenje od strane ustaša. Mladi pravnik se sav posvetio zbrinjavanju i pružanju pomoći mladoj Larisi. Vremenom su se sve više susretali i zbližavali i ta veza je samo nekoliko meseci kasnije, sa prvim danima oslobođenja prerasla u brak. Larisa Krutikova i Vasa Bogdanović venčali su se 9. oktobra 1944. godine.
Po dolasku u Sremsku Mitrovicu započeli su težak, mukotrpan život u tek oslobođenom gradu, opustošenom i izmrcvarenom nemačko-ustaškom okupacijom. Veoma brzo Larisa je počela da doprinosi popravljanju materijalnog položaja porodice. Svoje znanje jezika iskoristila je da honorarno radi kao sudski prevodilac, a uskoro su njene usluge počeli da traže i pojedina preduzeća koja su bila tek u povoju. Od svih mitrovačkih profesora u periodu od 1960-1980, kada je Jugoslavija doživljavala privredni, ekonomski i društveni uspon, Larisa Bogdanović dobila je dozvolu od opštinskih vlasti da drži privatne časove pod kontrolom državnih organa. Bila je to prva privatna škola stranih jezika koju su oni koju su pohađali zvali jednostavno „Ljaljina škola“ po nadimku Ljalja kojim su Larisu mnogi Mitrovčani oslovljavali. Larisin muž Vasa Bogdanović umro je 1988. godine. Larisa Bogdanović umrla je 2015. godine i sahranjena je na starom pravoslavnom groblju u Sremskoj Mitrovici, gde je sahranjen i njen muž Vasa Bogdanović.
Grad Sremska Mitrovica je prepoznao značaj i doprinos koji je dala Larisa za sam grad, te je odlučeno da joj se podigne spomen ploča. Sredstva za izradu i postavljanje spomen-ploče obezbeđena su od strane inicijatora, njenog sina, Nikole Bogdanovića.
