Dodjem kod deda Rade kada je lep dan. Sedimo napolju. Astal do bunara.
A onda donese slaninu u onom plekanom tanjiru. Plus pivo iz čaša onih starih debelih. Nož sa drvenim koricama. Leba na dasci staroj sečemo.
A oči samo seku ne znaš gde pre da gledaš. Sve stoji kao nekad kada su tu živeli ljudi. Zašto kažem ljudi. Zato što se znao red. Poštovao se komšija, kum, rodjak svi se družili. Niko nije žurio.
Svaka kuća je nekad u ovom selu imala takve plehane tanjire, čaše “debele“, astale u ladovini.
I imala je ljude.
A ljudi su se oslanjali jedni na druge. Kažu da je reč tada bila svetinja. A i sećam se te generacije“deda“ drugačije su to dede bile nego sada.
Sećam se košulja svaki stariji čovek je nosio košulju i za rad i svečanu. I svi su nosili maramice. Svi šešire. I svi su imali neku kulturu.
Kao dete sećam se kada se krune kuruzi pa sednu da ručaju. Svako skine šešir za astalom.
Onaj ko je nosio češalj malo popravi i frizuru. Svi se umiju i operu ruke pre sedanja za astal.
Duvan se ne pali dok se jede. Tek posle. Niko ne pije iz flaše. A kažu prosti ljudi bili sa četiri razreda škole ili koji više. A tako kulturni za tim astalom.
I onda sednem za taj astal kod deda Rade i razmišljam koliko smo mi danas u suštini nesrećni i nezadovoljni.
Koliko smo mi razreda završili, a šta smo naučili.. Bar sam imao sreću da kao dete sedim za takvim astalom sa takvim ljudima. Ko je sedeo razumeče…
Autor: Boris Miljković
