Imao sam tu sreću da dočekam desetu godinu pored moga pradede Bore. Teško sam podneo njegovu smrt. To mi je bio prvi gubitak nekog voljenog. Deda Bora je bio pravi onaj Sremac. Tih miran sa šeširom leti i šubarom zimi. Živeo je dve kuće od mene. To je bio moje babe otac.
Živeli su on i njegov sin Jova moj deda ujak. Tetka se već udala i ostali su sami. Imao je tri sina i jednu ćerku moju babu. Kad otvoriš vrata od avlije sve je blistalo. Od cigljom patosane avlije, ambara kotobanje, baštice, svinjci, živinarnici, štala i u njoj kobila “Mica“ i po koje goveče.
Do kuće ogradjena baštica sa cvećem, a sa druge strane isto do ambara prema ulici baštica sa grožđem. I naravno platno. Moje platno na kome sam provodio dane gledajući na ulicu. Čekajući konje trčao sam iz guvna i penjao se na platno. Ta navika mi ostala i danas sa pedeset godina da uhvatim sebe da protrčim kada neko od ove moje dece ovde protera konje. Samo ne penjem se više na platno.
Vremenom tih godina koliko nam Bog pružio pored pradede osećao sam sigurnost. Baba i deda na njivu, deda Jova isto tada se ostajalo po ceo dan. Otac na posao, majku nisam imao od godine prve. I taj moj pradeda je bio moj svet. Uvek mislim da smo zaslužili koju godinu više. Uvek je bilo “Mićo ajde da deda seče šunke“.
Onom britvom sa crnim koricama. Sa njom smo sekli i lubenice iz bunara na alovu pored. Njega sam slušao jer on nikad ton nije povisio na mene. U podne bi mu pomagao da poji stoku. Išao je polako sa štapom imao one sede brkove i delovao mi kao jedan veliki dobroćudni div. Moj pradeda Bora. Sremac starog kova. Znali smo po celo poslepodne da sedimo na ulici on na klupi, a ja u krošnji jabuke. Opet bi rekao “Nemoj Mićo pašćeš“. Voleo je kada prodju konji. Dugo je gledao za njima. Jer već redje su prolazili konji, a više traktori. Traktore nije gledao.
Znao je i on da se naljuti i grdi. Moju babu Andju je znao dobro da izgrdi. Znao je i Iliju i Sretu da izgrdi otac im je hteo je da svi budu dobro. Pa čim primeti nešto on grdi. E najmlađeg sina Jovu nikada nije grdio. Ne znam da li zato što ga je izvukao iz logora kada su Jovu sa dvanaest godina odveli na Sajmište ili zato što je Jova bio takav vredan, skroman, pedantan i toliko dobar. Ne znam ali znam Jovu grdio nije. Kada je umro tada smo svi bili tu. Njegova deca, unuci, praunuci svi.
Mislim da smo se tada zadnji put svi i skupili. Pradeda je bio ta karika koja nas je držala. I kada je otišao moj dobri div da ore nebeske njive ostala je praznina. Na klupi nisam sedeo, a ni na jabuku se nisam penjao tu njegovu ispred kuće. Valjda sam se bojao jabuke kada se popnem gore, a neću čuti više ono “Mićo uberi mi tu sa strane do pendžera“…
