Pokriven narodnom trobojkom, ovih dana se u Srem iz Beča vratio srpski Narodni Vožd iz 1848. Đorđe Stratimirović. Pod zastavom sa kojom i zbog koje je krvario braneći uz Stevana Šupljikca i Stevana Knićanina pravo Srba Južne Ugarske da budu ono što jesu još jednom je posvedočio svu lepotu svesno podnete žrtve za sopstveno ime.
Pod istim barjakom, Svetozar Miletić je u svojoj Zastavi gotovo dve decenije nakon Srbobrana poveo borbu kako bi ne samo sačuvao ono što je 1848. ukresano, već i da bi taj plamen, proširen omladinskim elanom i poletom, preneo i na ostale srpske krajeve od Vojvodine do Jadrana. Ispod narodne trobojke nastala je Ujedinjena omladina Srpska, čiji su i Mitrovčani bili aktivni članovi, na Cetinju je pod crven-plavim-belim nastala Družina za oslobođenje i ujedinjenje Srpsko, a u Kragujevcu Odbor za srpsko oslobođenje čiji će član između ostalih biti i potonji Vojvoda Radomir Putnik.
Pod parolom „Ustajmo – Ne dajmo se!“ izvezenom na narodnom barjaku, ginula je srpska omladina u Bosanskom ustanku i dva rata sa Turcima. Pod njim su odredi Knjaza Nikole Petrovića prelazili u Hercegovinu i uz njega bili dočekivani od Nevesinja i Trebinja do Dalmacije.
Za pravo da se taj barjak javno razvije borili su se i Tomićevi radikali i Politovi liberali. Uz njega, kao ukrasi stajali su pismo, jezik i nacionalno ime. Pod tim barjakom se ušlo u Veliki rat i zbog njega su Srbi Srema bivali internirani, hapšeni, ubijani. Prkoseći mitrovačkim carskim vlastima, sa dva crven-plava-bela pojasa i parolom „Smrt za slobodu“ praćenom krstom sa četiri ocila, Petar Županski se šetao po glavnim gradskim sokacima i bio uhapšen. „Krivicu“ je priznao uz poruku da će, čim ga puste, prebeći u Srbiju komitama čiju je devizu u znak zakletve i nosio oko pojasa.
Taj barjak je zasijao u septembru na Čevrntiji i Legetu. Od zarobljavanja spasao ga je unuk Hajduk-Veljkov. Pod njim je u novembru 1918. dočekana sloboda, njemu se sa dr Žarkom Miladinovićem zaklinjalo na Velikom narodnom zboru u Rumi i ponovo stradavalo u danima kada su oni sa pomešani bojama rešili da brane njegovo javno isticanje. Zbog tog crven-plavo-belog, Sremci su i pre osam decenija ponovo zatvarani, terani u koncentracione logore, ubijani na kućnim pragovima.
Taj se barjak branio i pre tri decenije. Od Vukovara i Knina, preko Banjaluke do Prištine. Danas se brani u Podgorici.
I bez obzira šta se na njemu nalazilo, ostajale su boje. Kraljevi su se menjali. Države su se menjale, ali je narod ostajao isti. Iste su i njegove boje.
Đorđe Stratimirović je Bačvanin. Stevan Šupljikac bio je Banijac. Stevan Knićanin Šumadinac. Bačvanin je bio i Miletić. Jaša Tomić – lala iz Banata, baš kao i Petar Župnaski – nesuđeni komita. Dr Žarko Miladinović bio je Sremac, na Legetu su ginuli Negotinci, Zaječarci, Kruševljani – Timočani. Od hrvatske-ustaške i nacističke ruke umiralo se između Save i Dunava bez pardona i čitavom dužinom. Umirali su Sremci, isti oni koji su, ne pitajući mnogo, stizali i pre tri decenije gde se to od njih tražilo.
Menjale su se države, ukidale granice, uklanjale dinastije, trpeli uzurpatori, ali je narod ostao u jednom kolu. A kako na početku svakog kola stoji zastava, onda niko kao Sremci nema obavezu da je visoko razvije. Ako ništa drugo, a ono baš zato što su im tokom samo proteklih stotinu godina to onoliko puta branili. Kada nije vio svoju zastavu, Sremac je bio gonjen i ubijan. Zato ovde, između Save i Dunava razviti zastavu znači – biti živ.
Budimo živi!
(Stevo Lapčević)
