– To su oni! – pomisli Felbaba.
Potom uze kožnu torbu, na brzinu istresa lulu i izađe pred njih na drum. Polako je u znak pozdrava podigao ruku, a mladi Radulović uz jedno otegnuto Oooooo, povukao uzde i zaustavio konje.
Felbaba priđe kolima, sve vreme držeći podignutu ruku u vis kako bi na taj način uverio putnike da nema nikave zle namere prema njima. To sa njegove strane beše vrlo praktičan potez, jer je sa zadenutim pištoljima i handžarom za pojasom i vojničkom torbom obešenom o ramenu, izgledao kao da se sprema za juriš na turski rov.
– Dobar dan, gospodo! – reče glasno graničar, hvatajući se rukom za obod svog šešira.
– Ja sam Milan Felbaba, graničar iz Banovaca. Šalje me Dimitrije Puljević. Kaz’o je da će dojaviti u Karlovce…
– Znamo ko si! – prekide ga mladić. – Ja sam Nikola Radulović. Puljević je u pismu poručio da će nas ovde sačekati njegov čovek, iako mi pratnju odavde nismo tražili!
Kada se maločas sa podignutom rukom približavao kolima, graničar je primetio kako taj mladić oprezno spušta ruku na dršku pištolja za pojasom. U njegovom glasu se osećala ljutnja, jer je očigledno mislio da će svako dodatno društvo biti suvišno.
– No, kad si već tu, popni se deder ovde do mene pa da krenemo, dug je put pred nama.
Potom se okrete prema muškarcu iza.
– Sve je u redu – reče umirljivo klimnuvši glavom. – Nastavljamo kako smo i planirali.
Felbaba klimnu glavom i pope se na kola, ali tek nakon što je odmerio onog gospodina iza Radulovića. Bilo mu je oko trideset godina. Nosio je tamni kaput, belu košulju sa visokim okovratnikom oko kog beše vezana crna marama i na glavi mali šešir tankog oboda.
Glatko izbrijano lice, krasili su veliki i uredno podšišani brkovi. Po izgledu, odeći i otmenom držanju, graničar zaključi da je u pitanju neki učen čovek.
Kada je seo pored Radulovića, ovaj je uz povik ošinuo konje i kola krenuše napred.
– Je l’ si mislio da staješ negde do Zemuna? – upita graničar.
– Da, kod đerma blizu raskršća! – odgovori mladić. – Da napojim konje i da se gospodin malko okrepi! Odatle nema još puno do grada!
Dok su kola odmicala niz put, niko nije progovarao ni reč. Radulović je držao uzde i gledao na drum ispred sebe, očito nezadovoljan što imaju pratnju u ovom delu puta. Onaj otmeni trgovac, ili šta god da je bio, ćutke je gledao u stranu, prema Dunavu.
Felbaba se na sve to nije obazirao. Svoj posao je uvek obavljao vojnički disciplinovano i profesionalno, bez suvišnih pitanja i radoznalosti. Nije želeo se upušta u razgovor sa njima dvojicom, niti mu to beše zaduženje. Njegovo je bilo da ih isprati do grada bez pitanja i kasnije pokupi isplatu kod Puljevića – prosto i jednostavno.
Gledao je u Petrovaradinski drum ispred sebe, koji se kao smeđa zmija pružao kroz ozelenelu ravnicu ka horizontu, na kome se plavila planina Avala. Na tom mestu, graničile su se dve carevine, dve vere, dva sveta.
Autor: Ognjen Krnjaja
ODLOMAK IZ ROMANA GRANIČAR (Književna omladina Srbije, edicija Pegaz, 2021)
