Jeseni u Sremu su nekad bile drugačije. Da li mogu po delovima sećanja i pričama da ih opišem. Probaću.
Uveliko su se završavale seoske slave. Jesen u Sremu dobija boje. Grožđe zri. Kuruzi se beru. Na njivama već prve kupe kukurozvine (mada mi Sremci kažemo krzovina). Jer drugačije je kada kažeš izlupo me deda krzovinom nego kukurozovinom.
Jače boli krzovina. A i da ne lomimo jezik. Nismo mi prosti da znate već samo jednostavni. A da jeseni. Predveče se vraćaš iz škole i svaka druga, treća kapija otvorena utovaraju se kuruzi u kotobanje.
Deca, znalo se u kotobanju i odbacuj. Komušinu nosi pod stoku ili na djubre. Polako se to sve radilo u skladu sa Sremom. Što kažem u skladu sa Sremom?
Zato što ti naši ljudi nekada nisu žurili, tako se u Sremu živelo. Polako ali lepo i kulturno.
I stizalo se sve. I da se uzore sa konjima, da se poseje. Da se posadi i zalije kako to kod nas se zna.
U jesen su pričali koliko bravova imaju, koliko će klati. U jesen su birali, orali, žita sejali i o zabijačkama i slavama krsnim pričali čekajući ih. I uvek za te slave bilo je svega i bogato.
Samo se kao dete sećam, prase se nije klalo. Pohovano, pečeno, kremenadle, piletina, supe, čorbe, sosa, krompira, salata, kolača. Al prase to nije bilo. Mislim da i znam zašto.
Ali o tome neki drugi put. Ko je živeo te jeseni, zna koliko su bile lepe.
Negde je neko rekao sporo ste živeli pa vas pregazilo vreme. Imali ste klupe na šoru kažu puno ste sedeli. Verovatno jesmo, a opet bi seo između tih deda na klupi i slušao.
Samo slušao priče. I sagnuvši se brzo uzeo onu jabuku što je tog trena otpala sa drveta. I opet seo na klupu ako ima mesta ili na travu pored jeo jabuku i slušao kada su deda Iliji konji begali oko dudova.
Da mi je još jedna jesen u tom Sremu…
Autor: Boris Miljkovic
