Bila je nedelja. Tog dana se održavalo obavezno vežbanje u šupi za egzercir ili gađanje na šicari. U početku, dovitljivi graničari su uspevali da izbegavaju takve stvari pravdajući se obavezama oko poljoprivrede i radovima u polju koji su, kakve li slučajnosti, uvek bili najveći baš onoga dana kada se održavala vežba. Ali, neko se kod Austrijanaca pametno dosetio da graničari iz religioznih razloga nedeljom idu u crkvu i tada odlažu sve velike radove. I tako je, posle dosta muka i problema, nedelja izabrana za dan redovnog gađanja na šicari.
Nakon što bi oficiri izvršili smotru postrojenih graničara na šicari, počinjala bi vežba.
Posebna pažnja se poklanjala brzini punjenja musketi, što je u vreme kada su pešadijski plotuni dominirali bojnim poljima, bilo pitanje života i smrti za svakog pešadinca.
Stasiti feldvebl je prozivao graničare kako bi zauzeli mesto u vatrenoj liniji.
– Jekić, Vezmar, Pražić, Korolija, Krnjaja, Korlat, Ušljebrka, Babić…
Svaki od njih, prvo bi izvadio papirni fišek iz svoje fišeklije, i ogrizao vrh zubima. Potom bi napeo oroz na tabanu oružja, podigao poklopac sa ocilom i u čanak nasuo malo baruta za potprašivanje. Nakon spuštanja kundaka muskete na zemlju, ostatak fišeka bi se sipao u cev a za njim ispljunuo kuršum zadržan među zubima. Graničari bi arbijom sabili kuršum i barut na dno cevi tri puta, zapeli oroz a poklopac sa ocilom spustili na čanak.
Svako bi na kraju vratio arbiju u ležište ispod cevi, podigao oružje na rame i uzviknuo – Spreman!
Na naredbu, graničari su pucali u metu i ponovo punili oružje. Kada bi jedna grupa završila gađanje, feldvebl bi pozivao sledeću grupu da zauzme mesto.
– Gugleta, Bonić, Malbaša, Zeljug, Malenić, Šaula, Klašnja, Livada…
Pored pojedinačnog gađanja, graničari su uvežbavali i plotunsku paljbu. Na zapoved, vojnici bi se postrojili u tri reda i uz ritam doboša koračali polako napred ka zamišljenom protivniku. Posle povika Halt! svi bi zastali u mestu, a na naredbu Fert! prvi red bi kleknuo. Prateći dalje naredbe, svaki red bi jedan po jedan ispaljivao plotune, koji su odjekivali ravnicom.
Na kraju vežbe, nakon što bi sa podignutom oficirskom sabljom iznad glave oberlajtnant Lenard uzviknuo Vorwarts!, graničari bi uz borbene pokliče i vrisku jurnuli napred sa isturenim bajonetima prema zamišljenom neprijateljskom poretku.
Na osnovu svega prikazanog, haubtman Belobrk je mogao biti zadovoljan. Njegovi graničari sigurno nisu bili elita austrijske vojske, ali su naređenja izvršavali odgovorno i disciplinovano. Iako su se nebrojeno puta borili hrabro a tokom povlačenja poslednji napuštali bitku, najveće pohvale graničarima nisu stizale od nadmenih austrijskih generala aristokratskog porekla, već upravo od tada najljućeg protivnika. Napoleon Bonaparta je više puta isticao da su graničari najhrabriji i najborbeniji element austrijske vojske, u šta se nekoliko puta i sam uverio.
I Petrovaradinskoj regimenti je odao počast izvršivši smotru njenih zarobljenih pripadnika nakon bitke kod Ekmula, za vreme Rata pete koalicije. No, ne treba ubrzavati stvari jer su pomenuti događaji tema neke druge priče.
Tog nedeljnog popodneva, proleća 1803. godine, graničari jedanaeste kompanije su završili još jednu vežbu i pokazali svojim oficirima da se na njih može ozbiljno računati u predstojećim ratovima. Ti prostodušni i srčani ljudi su uvek hrabro i požrtvovano branili čast i krunu Habzburgovaca, čija je vladavina bila obeležena spektakularnim vojnim porazima i katastrofama.
Autor: Ognjen Krnjaja
ODLOMAK IZ ROMANA GRANIČAR (Književna omladina Srbije, edicija Pegaz, 2021)
