Vrućina, putari i kružni tok

Počinje trubljenje. Kolona se polako sabira, pa mi se na tren od podvožnjaka učini da se sam pakao otvorio i počeo da bljuje metalne kočije. Otvaraju se prva vrata, druga treća… nervozni vozači prete stisnutim šakama i poručuju „budalama“ da, ukoliko se ne sklone, ima njih da „razvuku“ po treperućem asfaltu.
klimu

Staklo spušetno, pa topli vazduh struji kroz ženinog „Pežona“ kao da sam đavo purnja kroz „206“-icu. Kuvam se kao ona žaba. Samo što, čini mi se, neću biti jednako miran i naivan.
Podne je. Ja stojim uglavljen u gužvu na kružnom toku kod Doma učenika. Prvi sam na redu da uđem iz pravca znamenite Male Bosne, ali nema se kud. Betonski prsten postao je tesan za sve nas koji smo se namerili na njega.

Ogrnuti u ful ratnu-radnu opremu, putari dovlače štafelaj i čunjeve. Slikarski materijal kojem će po svemu sudeći iscrtavati saobraćjnu signalizaciju postavljaju na sred puta, dok čunjeve postavljaju na izlaze. To mi se već desilo, nekoliko sati ranije, ali na drugom mestu, kod „Ankice“ u Bloku B. Ponedeljak je očito bio dan za šminkanje gradskog asfalta.

Počinje trubljenje. Kolona se polako sabira, pa mi se na tren od podvožnjaka učini da se sam pakao otvorio i počeo da bljuje metalne kočije. Otvaraju se prva vrata, druga treća… nervozni vozači prete stisnutim šakama i poručuju „budalama“ da, ukoliko se ne sklone, ima njih da „razvuku“ po treperućem asfaltu.

Oni se brane, kažu „reklo im tako“. I šta sad… „tako“ se i radi.

Besni „Švaba“ koji verovatno u Dojčland mirno čeka da dobije svoju porciju sledovanja dodaje gas i počinje da obilazi u kružni tok zaglavljene ovdašnje. On ne preti. Zapad nauči čoveka praktičnosti. Uvidevši da će do odredišta morati okolnim putem, opisuje gotovo pun krug i taman da prođe poslednji izlaz (onaj što vodi ka Kasarni) kako bi se vratio u pakao koji ga je izbacio, shvata da to ipak neće biti moguće. Diže nogu sa papučice i stiska sirenu. Nemci su se ponovo zaglavili u našoj preduzimljivosti.

Napetost raste. Kolona takođe.

Vidno iznerviran, pokrupniji kolega izlazi iz jednako krupnog narodnog vagena. Krupnim koracima grabi ka slikarima i poručuje da će ako oni ne reše problem koji su napravili, to odmah učiniti on sam.

Uplašeni ili prosto siti i sebe i gužve zbog posla koji im je drugi dodelio, sklanjaju štafelaj. Pod škripom guma slepljenih za beton prvi nas napušta besni „Švaba“. Potom jedan sivi „Fijat“… pa redom.

Nije prošlo dugo, a situacija se dovela u red do te mere da smo čak počali i da propuštamo jedni druge.

Prođoh i ja. Po povratku iz grada, nailazeći na kružni tok kod Kralja Petra za čas sam pomislio da ipak produžim pravo i da skrenem za Blok B. A opet, ko mi garantuje da nesretni slikari nisu baš u vremenu kada nisam bio na licu mesta štafelaj premestili baš tamo gde sam ih nekoliko sati ranije sreo. Očigledno je da rade sekvencu po sekvencu.

Izbacih najpre levi, a potom desni žmigavac i nađoh se na kružnom kod „Horoskopa“. Preko podvožnjaka pogledom ne mogu, pa se u spustu ponadah da ću izbeći muku.

Izlazim… kružni tok je prazan…. Linije nisu izvučene, a tu negde, oko kioska, ispred negdašnje „Čika Mikine“ radnje slikari sede i čekaju priliku da nastave gde su stali.

Zadovoljan dajem ponovo desni i odlazim put Male Bosne, razmišljajući ne toliko o čitavom događaju koliko o tragičnoj činjenici da se oko nas gomila stvari radi upravo „tako“.

„Reklo se“… bez jasnog plana, ideje, ali sa namerom koju, kada do frke dođe, retko kada brani onaj iz čije je pameti izašla, a češće oni koji, nemajući mnogo izbora, istu sprovode u delo.

Valjalo bi stvari okrenuti.

(Stevo Lapčević)