Moj slikar moje duše je Branko Oreščanin.
Krenem pogledom i zatvorim oči. I tu sam. Deda Čeda tera oko stotinak ovaca sa Dunava.
Pulini ih okružuju. Onaj mladi mu je vezan za gajku od pantalona. Taj najviše laje. Trčim dole da se okupam još jednom jel sunce se već sakriva iza brega.
Mimoilazim se sa ovcama. Dotrčavam do vode uskačem u čamac i dečački bez stila u Dunav. Brčkam se u plićaku.
Jekići magarci vezani za lenger. Upregnuti u čeze me gledaju onako mirno. Čekaju gazde da se vrate iz rita od ovaca. Preko se čuju svinje, hrane ih.
Deda Milenko dolazi sa rine. Pakuje alat i ribu da krene kući. Mokar idem pored njega zapitkujući ga šta je uhvatio. Umoran sa kačketon i izboranim licem crnim od sunca i vode strpljivo mi odgovara.
Pitanja se nižu do kuće moje. Bili smo komšije prekoputa malo ukoso. Dobar čovek bio.
Ulazim u kuću, baba grdi što skitam po šoru i Dunavu.
Deda čeka da se skinu par korpi kuruza da se okruni. I nerviralo me to što uvek čeka. Čeka mene. A posle kada sam odrastao i njega nije bilo. Shvatio sam što me čeko.
Ostario, a presečena butina od švabskog rafala na Sremskom frontu je učinila svoje. Bol i nemoć. I on je kao i deda Milenko što mi strpljivo odgovarao na dosadna dečija pitanja.
Tako je i moj deda strpljivo i polako govorio: “ Ajde Mićo moj nisam stigao sam, sutra te ne-ću zvati “.
I nije me on nikad zvao za bilo šta. To je radila baba ona je bila dosadna ko stenica. A on je samo čeko mene i kao da ga bilo sramota. Sramota što ne može.
A uveče bi pričali samo o konjima on i ja. Voleo je vrane konje. A ja volim Brankove slike jer me vrate tamo gde sam bio srećan…
Autor: Boris Miljković
